Čitam razne novine i izveštaje ovih dana o štrajku u prosveti. Želim odmah da kažem , da se slažem da svaki kvalitetan i redak (7% visoko obrazovanih i 5% stanovnika koji smeju da pričaju pred publikom, ali nisu svi VSS) rad mora da nagradi. Posle razmišljam da li je možda nepravda, da ne kažem neke teže reči da: profesor ima 40.000 a đubretar 41.000 dinara; da čistačica u EDB-u ima 55.000 dinara. Da referent u opštini sa VSS ima 80.000 dinara. Bila sam prisutna u Pošti kada se blagajnica nasmejala kad je videla profesorsku platu, a pre toga je bio početnik, bankarski službenik. Prosečna plata u Srbiji za decembar 2010. je bila 39.700 dinara !!?? Plate kod inostranih kompanija su "nebu pod oblake". Mnogi pišu da bi rado radili u školi. Pa ne verujem da je tako. Koliko je pripravnika posle par dana dobilo nervni slom? Koliko je plakalo u zbornici i nisu hteli da uđu u sledeće odeljenje?(lično poznajem takve) Najnoviji zakon štiti decu (od koga???) maksimalno, a jadne i slabo plaćene profesore stavlja na stub srama. Znate li koliko je ranije prosvetara dočekalo starosnu penziju, zbog stresa? Koliko je umrlo od raznih "nestašluka" tuđe, nevaspitane dece. Ti su izgleda i najglasniji, jer ne mogu da podnesu par dana sa svojom decom nasamo, pošto znaju kakvi su. Kao, jadna deca. A što se tiče privatnih časova, nemojte ih nikako plaćati. Ako vaše dete ne može da nauči u školi i samo, ispišite ga (nije talentovano, neradno je ili stvarno biološki ne može – pa šta. Ima i drugih poštenih zanimanja.) Ja sam svoje dete učila paralelno sa školom, ali ne školsko gradivo, već ono što nikada neće učiti. Poruka je moja: prosveta je najvažnije i najteže zanimanje (1. Mesto po stresu, SAD klasifikacija) i mora biti najviše i plaćeno u državi, koja drži do sebe. Takođe, ako je prosveta dobra, zdravstvo će manje raditi, sudstvo će manje raditi, svi će živeti srećnije i smirenije.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U kojoj državi je najslabije plaćeno zanimanje- nastavnik?? I u kojoj državi vest da štrajkuju nastavnici nije na prvoj strani novina i udarna vest na TV!!?? Da parafraziram Atinjane: Ako ne bude obućara – Atinjani će ići bosi. Ako ne bude krojača – Atinjani će ići goli. Ako ne bude profesora – Atinjana neće biti. Da svi razmislimo. Na zdravlje.

Prošla je Nova godina, evo i Božić, a ide i naša Nova godina. Čovek se zamisli nad svojim rezultatima od 365 dana, oduzima, sabira, deli i saldira. A onda sam se prisetila često pominjanog Paretovog zakona "20-80", za koji ste sigurno čuli. Kasnije se pokazalo da je omašio za par procenata, ali svejedno njegovo otkriće je skoro savršeno. 1992. godine 20% najbogatijih na planeti su kontrolisali 82.7% svetskih prihoda (koji procenat gore, dole).

Da li imate utisak da samo 20% vaših aktivnosti vas usrećuje (80%), a ostalo ne?

20% svog dragocenog vremena trošimo na najvažnije stvari, a ostalih 80% "pojedu skakavci". 20% stvari koje vas okružuju uzrokuju 80% vaših glavobolja i problema.

20% ljudi koje znamo nam donose 80% dobrobiti, a ostali su samo slučajni prolaznici kroz naš život.

20% naših ćelija je bolesno, ali pravi 80% problema sa zdravljem.

20% novca trošite na krupne stvari, a ostatak gde ode?

20% svog stručnog znanja koristite za 80% poslovnih stvari i odluka.

20% naših napora proizvede 80% rezultata.

Još 1960tih godina naučnici su otkrili kolonije vodenih organizama, koji svaki za sebe uzima 20% hranjivih materija, a 80% izbacuje u vodu. Shvatili su na kraju, da te materije omogućavaju komunikaciju između jedinki i tako opstaje kolonija. Šta mislite da se to primeni na ljude?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da li bi možda trebalo da 20% radimo za svoju dušu, a 80% za druge ljude? Da li bi to pomoglo ozdravljenju našeg bolesnog i sebičnog sveta? Da li bi nama lično zdravlje bilo bolje, ljubav se udesetostručavala, a sreća nas pratila? Razmislite. Na zdravlje.

Iz marketinga znamo da se reklame ne gledaju ni 10%. Pa zašto ih onda prave, lepe, kače, igraju svuda? Pa zato što se bez reklama ne može, i sav ovaj naš potrošački svet na njima opstaje. One neznatno povećavaju prodaju, ali zamislite da nov proizvod proba"samo" milion ljudi, vi ste već napravili biznis. Posle ne moraju ni da ga koriste… Elem, one jesu nužno zlo, ali mi smo ipak, još uvek ljudi.

Na tv dnevniku, bilo koja televizije, priča se o nesrećama, poginulim rudarima, palom avionu, ratovima, izgladneloj deci u Africi i ide reklama, vesela, bezbrižna, nepristojna. Onda ozbiljne emisije o bolestima idu zavisnici od droge, oboleli od side pa lepršava reklama, neka hrana!!?? Politička emisija čovek priča o negativnim posledicama kod nas, prekidaju ga u pola reči i ide reklamica – cile-mile, opa-cupa!!?? On je posle izgubio nit, ostali zamuckuju i tako dalje.

Oko škola poređali bilborde, ponegde reklama za upis na fakultet, ponegde lascivne slike (sećate se one gole žene što se pričalo po Beogradu mesecima, pa je autor rekao da reklama treba da komunicira sa gledaocem i izazove pažnju!!??). Jedno je kad prođe lepa devojka, a drugo kad tri rmpalije biju nekog mladića. Oboje privlači pažnju?!

Još me najmanje opterećuju reklame na vozilima, kamionima, GSP-u. Mada, nekada su se raspoznavali autobusi po bojama, kuda voze, a sada iste reklame na više linija. Neke vam prave i zastore protiv sunca, bar na zadnjim sedištima, a neke su neprovidne i ne znate gde ste. Zato su neki počeli da ih grebuckaju baš na sredini prozora, da bi nešto videli. Ma da li neko razmišlja o nečemu? Ili samo daj da im uzmemo pare a posle će drugi da se češe. Što bi rekli ima i gore.

Dok čekate bus ili neki drugi prevoz u staklenim!!?? stajalištima vas gledaju reklame. Pre neki dan neko dete je plakalo, "kao mama što me ova teta stalno gleda?". Da ne kažem da staklena stajališta ili kako se to već zove nisu pogodna za našu klimu i nerad. Prvo ne štite od mraza, snega, kiše i vetra jer treba da budu kao kvadar bez jedne stranice, a ne da duva promaja. Ali ne štite ni od sunca, jer umesto krova imaju opet staklenu ploču. Lepo izgledaju prvih meseci dok se ne zapljaju, kao i podzemni prolaz kod Sajma. Da li ga je posle gradnje iko oprao? I tako, neko je proturio svoju ideju, koja nije tako loša, samo nije za našu zemlju. I umesto karte Beograda i stanica datih linija vi gledate neka čudna lica, čitate neke romane (O pravima) i sl. Kao i veliki promašaji u građevinarstvu.

Ima ih i na crkvama. Kod Ade, kad se silazi sa brda, reklamira se hotel!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Reklame su nas zaposele i mi smo kao zavisnici. Možda bi trebalo osnovati TV samo za reklame, ali tematski: od 9-10h hrana, od 10-11h kola itd. Svako ponekad poželi nešto da kupi, može da se obavesti, kad želi i kad mu treba. A urednicima veeelika molba, iza katastrofalnih i tužnih vesti neka ne idu radosne i razdragane reklame. Ostanimo ljudi. Na zdravlje.

U poslednjih desetak godina u našoj zemlji zavladala je moda da ljudi iz provincije šalju svoju maloletnu decu na školovanje u Beograd!!?? Samo po sebi to nije loše, ali oni im iznajmljuju stanove (ili još gore kupuju) i puštaju ih bez kontrole. Takva deca zapadaju u velike neprilike, dolaskom u veliki grad upijaju samo negativne stvari i postaju sve ono što čovek svom detetu ne bi poželeo. A od škole ne ostane ni Š. Kao da su škole u manjim gradovima nekvalitetne, što svakako nije tačno.

Evo moje priče. U stan iznad nas prvo su se doselili brat, 15 godina i sestra, 18 godina. Roditelji ih obilaze retko, samo da pospreme. Oni svoju veliku slobodu iskoristili da maltretiraju ceo komšiluk. Scenario je gotovo uvek isti. Prve dve nedelje, privikavanje, nenormalna buka, lomljava, trčanje po stanu (kao da nikad nisu živeli u soliteru), preglasna muzika. Tada kreću žalbe komšija i na kraju se zove policija. Posle se malo smire, ali sada okupljaju društvo, čitaj razne gradske probisvete, neradnike, problematične tipove, i dovode ih kući. Onda kreću druženja, alkohol, cigarete zna se, i ko zna šta još. Opet kreću žalbe, zvanje roditelja, ako je predsednik kućnog saveta uzeo broj, pa policija. Onda se oni sele ispred ili iza zgrade, pa opet ludovanje od 22-6 izjutra. Redosled se zna. Prvo pritužbe komšija, onda roditelji, pa policija. E posle toga idu orgije u stanu. Dvadesetak njih se napije ili ko zna šta, vrište, ciče, ljubavno uzdišu, skaču, onda se i pobiju… Redosled naših poteza znate. Posle otprilike 3-7 meseci se naravno isele. Ovde ne pominjem poplave u kupatilu jer su sa prljavom vodom prosuli i veš u toalet, pa skakanje i lupanje veš mašine, jer su je prepunili, pa zapušena sudopera, jer nisu znali da se soc ne sipa u slivnik i sve tako. Roditeljima je valjda svanulo kad su tinejdžere sproveli ovamo. Ko veli neka neko drugi brine i vaspitava njihovu decu. Oni ostali u provinciji, manji grad, tišina, laganica, a mi  ovde u opsadnom stanju. Kroz ovaj stan gore prošlo je već 4 takve ture. Kome smo mi zgrešili da stalno tuđu decu jurimo i prevaspitavamo. I šta misle ti roditelji: plate stan, decu ne pripreme za veliki grad, odmaraju se tamo i mentalno i slušno, i navrate ponekad kad ih se užele. A mi!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Pretpostavljam da svaki roditelj želi dobro svom detetu (ili sebi???). Školovanje maloletne dece van kontrole (roditeljske ljubavi i brige) nije baš pametna stvar, ukoliko nije sa njima i neko stariji. Ili možda svoju problematičnu decu sklanjaju iz malog grada da se ne brukaju, pa takvi stižu u našu zgradu. Ko zna??!! Razmislite i sami. Na zdravlje.

Prošle nedelje sretnem druga Mišu iz srednje škole. Požali se da ima odličnu radnju, ali nema sreće sa prodavačicama. Kaže slabo rade, puše po ceo dan i piju kafu, jure okolne momke, neljubazne su sa mušterijama i sve tako. Ja kažem:"Radim sa ljudima dugo. Kaži šta ti treba i pozovi me kad budeš birao novu radnicu." I zaista, pre par dana, zove on mene da u subotu pogledamo kandidatkinje. Pre početka razgovora, ja kao upitah:"Koje ti osobine želiš od prodavačice? Lepotu, ljubaznost, brzinu, poštenje? Tu se on malo zamisli, pa onako od srca reče:"Ja uvek biram zgodne, da bi muškarci više kupovali. I volim, brate prsate." Onda je meni jasno gde je tvoj problem. Prođoše sve kandidatkinje. Ja predložih da ostanu samo tri. Malo smo pričali, malo su mi ispadale stvari (samo se jedna odmah sagla da dohvati), onda smo pisali cene na sitnim kartončićima (dve su imale nokte od po 2cm i ništa nisu mogle da zapišu, a treća je zapisala sve i u međuvremenu pokupila šoljice za kafu!? Kakva samoreklama). I za kraj, smislih test za brzinu. Naravno ona treća, je sve džempere poslagala, pedantno, pod konac i vratila u policu. Znate koga smo izabrali. Počela je da radi, radnja je otvorena i posle 20h, sve je blistavo i čisto, police obrisane, džemperi složeni, ljubazna, mila i fina devojka. Samo da nam je neko ne ukrade.

Drugi slučaj, je od letos. Sretnem komšiju Zorana, koji ima uspešnu malu firmu. Stalno se žali da mu sekretarice ne valjaju. Kao lepe su i zgodne, svi mu zavide, ali sve mora da radi sam. Kažem:" Hoćeš li da ti pomognem? Šta ti očekuješ od buduće sekretarice? Lepotu, šarm, znanje jezika, organizacione sposobnosti, spremnost da radi po 12h ili…" Elem, on kaže:"Meni je lepota najvažnija. Da mi osveži dan, svi da mi zavide, da se ponosim njom, ali tačno je , ona skoro ništa ne radi. Kao moja žena." Pozove ti on mene kao člana komisije za izbor nove. Dobro, iz CV-ja smo videli kvalifikacije i poznavanje jezika. Podelim ja kartončiće raznih boja sa raznim znacima. Kažem, devojke složite ih kako mislite da treba. Samo je jedna devojka uspela da ih složi po 3 kriterijuma i jedna po 2 kriterijuma. Damo izmišljeni zadatak sa obavezama, da ih rasporedi u jednom danu. Inače, to je nemoguće. Ona, prva, već pomenuta je odmah rekla da je obaveza previše, izabrala najvažnije, a ostale će da pomeri za sutra. Radi, već 2 meseca, Zoki je prezadovoljan iako nije neka lepotica, već obična prijatna devojka. Uz malo više para i stajling ćemo joj poboljšati, a onda samo su "zvezde" njen kraj.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Najveća fluktoacija radnika je kod malih privrednika. Uvek sam mislila da je to zbog plata. Zaposle nekog par meseci, ne prijave ga, pa mu daju otkaz. Kad ono ljudi ne umeju da izaberu kadrove. Šta mislite kako bi nama lako bilo da se u opštinama, komunalnim preduzećima i administraciji ne zapošljavaju vezare nego ljudi koji odgovaraju datom radnom mestu. Država bi procvetala. Na zdravlje.

Od kako postoji mogućnost da se naruči nešto preko interneta, ja to i radim. Najviše naručujem knjige, jer nema kod nas, a i mogu da ih čitam čim se u svetu pojave. Za moju struku to je veoma važno, mada mislim da je za svaku struku važno. Pričam tako sa prijateljima i oni mi kažu te naručili ovo te naručili ovo. Ja naivno "Je l neko platio carinu, mada su sve to jeftine sitnice?". Oni se kao zgranjavaju, ma idi male su to vrednosti. E pa meni su već dva puta naplatili carinu na knjige. Znači tako država podstiče usavršavanje mladih ljudi. Ma neka je knjiga i 300€, ali ove nisu, veoma su jeftine, meki povez, baš zato, ne treba da se plaća carina. Šta će čovek da radi sa knjigom: da je pročita, da je pokloni i… Sećam se neka baka kod nas u soliteru stalno naručivala knjige. Čak je i poštaru bila sumnjiva. Kad ono ima unuka studenta, pogleda njegov tajni spisak u fioci (Baka zna radnju) i vidi šta je nameravao sebi da kupi, uzajmi, fotokopira. Onda ti ona zovne Žiku iz Ženeve i naruči te knjige, plati mu leti kad on dođe u zemlju (skuplja od penzije po pola godine), a unuka obraduje za svaki praznik. Ovaj je bio lud od sreće i pričao kako ima izmišljenu baku.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Kao što znate znanje je veoma skupo (samo kod nas nije), pa ako već naručujete stručnu knjigu red je da platite i carinu (iako je ona nekad i veća od vrednosti knjige). Na zdravlje.

Probudio vas je alarm ovog jutra. Zahvalite što još uvek imate posao. Mnogi ne znaju šta će sa sobom u jednom siromašnom i gladnom danu.

Gradski autobus kasni. Obradujete se što udišete čist jutarnji vazduh u proleće/jesen/zimu/leto.

Nema mesta za sedenje. Pa šta, malo istezanja mišića i malo gimnastike, osvežiće vas pre početka rada.

Čeka vas gomila obaveza i papira. Divno, znači vi ste im neophodni.

Kolege vas nisu pozvale na kafu. Neka oni troše svoj život na nevažne stvari, vi ste pozvali voljenu osobu i par minuta bili u stanju ljubavi.

Pet sati kuca. Svi su otišli. Ja volim da radim ovaj posao, a radujem se i povišici za prekovremene sate.

Svuda rasprodaje. Treba mi nov kaput i cipele. Ugledam poslednje cipele, moj broj, 70% jeftinije. Vau. Kaput me je čekao u susednoj prodavnici, baš kakav sam želela.

Svi se žale na male plate. Imam dovoljno, imam i za štednju, neka se presipa.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Što više pozitivnih misli, što više ljubavi, što više zahvaljujete, što više strasti … sve vam se vraća. U vidu povoljnih okolnosti, dobrih ljudi, pomoći, situacija. Naoružajte se svako jutro ljubavlju i vaš je ceo svet. Bukvalno. Na zdravlje.

Kao nezadovoljni i zahtevni kupac umesto stalne kritike na račun trgovaca rešila sam da im napišem, besplatno, uputstvo za rad. Nadam se da će neko od onih radoznalih i usavršavanju okrenutih da ga pročitaju i time olakšaju trgovinu i nama i njima. Evo kratkih predloga:

ˉ Kada kupac uđe u radnju da se posvetite samo njemu (nema međusobne priče, slanja sms poruka, pevušenja, ignorancije i sl.). Odmah vidite da li mu treba pomoć (ali ne onako preko zalogaja i ne samo da pitate, već iskreno da se potrudite). Neki od nas vole sami da razgledaju i da pitaju kad im nešto treba, nekima je neophodna pomoć. Ne stojte iza leđa kupcu jer to nervira i skraćuje kupovinu. Inače, najviše nervira pijenje kafa i doručkovanje i stalna, neprestalna priča prodavačica, a vi se osećate kao višak u radnji, koja inače postoji zbog vas.

ˉ Odeću ređajte po brojevima, a ne modelima. Kad neko uđe, želi da kupi svoj broj i želi da vidi šta ima od toga. Ne želi da nađe model, pa da čeka da trknete do magacina, pa nema tvog broja… To sve nervira kupce i izlaze praznih ruku. Može i po više brojeva, što nije loše: od 38-42, pa 44-48 itd. Zašto!? Nema standardnih veličina, pa ako vam je nešto malo ili preveliko treba vam broj u okruženju.

ˉ Ne lažite kupce. Taj će kupiti sada i više nikada. Neki naši priučeni prodavci su naučeni da vam kažu "Baš vam lepo stoji". Čovek sa 30tak godina, a naročito posle 50te, odlično zna šta mu stoji a šta ne, i to ga vređa.

ˉ Obavezno dajte kesu (baš su sad nestale, a ono kod kuće kamara istih), vešalicu (moramo da vratimo proizvođaču!!??, mislite da nosite kući), testere (svima su kuće pune istih, ne kupuju pomade, mirise, maskare, znam pouzdano)… Recimo u poznatom parfimerijskom lancu ne kupujem odavno jer štede na testerima i časopisu (koji je inače besplatan), već idem kod privatnika, koji sve to daje. Želim da probam novi miris, novu kremu, itd. pa tek onda da je kupim. Testiranje po principu namaže maskaru sebi na trepavice (higijena, što sebi?) ne ide.

ˉ Odeću za punije treba da prodaje punačka i iskusna, podvlačim 40togodišnjakinja, koja na prvi pogled zna šta vam treba. Nikako neke mlade, žgoljave devojčice, što vas samo nervira. Kozmetiku za starije treba da prodaje baš iskusna prodavačica, koja zna i tip vaše kože, i uporedne cene, i šta "radi" a šta ne i sl.

ˉ Kozmetički preparati nikako ne treba da stoje po markama, možda kod mirisa, nego po cenama. Uporedite sami Lancome, Shiseido, Chanel itd. i vidite šta dobijate za iste pare. Ovako, ili da dosađujete pitanjima i "maltretirate"prodavce da vam iznesu sve proizvode pa da sami upoređujete, što je traćenje vremena svih, ili da listate satima po internetu, pa idete u kupovinu. Inače, naše firme ne daju na internetu cene, pa ne možete ni tako da im doskočite. Nego spisak u ruke, pa desetak pomada na sto, pa upoređuj brale cene… Ima li to logike!!??

ˉ Radnja mora biti čista, uredna i osvetljena. Bez nepotrebnih kutija, za saplitanje, bez čistačice kada je vreme kupovini, bez tesnih prolaza između gondola (zgodno za đeparoše).

ˉ Ono što je na rasprodaji mora biti vidno označeno, kao npr. u TC Ušće. U Čika Ljubinoj ima radnjica, sa veoma skupom robom,a na pitanje "Šta je na rasprodaji", odgovor je "pogledajte sami"!!?? Oni poređali svu odeću zajedno, pa ti sedi satima tamo i pregledavaj inventar radnje!!?? Ko je njih obučavao!!??

ˉ Sa istaknutim cenovnicima vidno, makar i po markama. Prvo, da znate koje proizvode imaju, a ne da vi pitate, pa onda prodavci idu iza gondole da vide de li ih imaju (1 Ili 2 komada, kao kod obuće), pa onda pogledaju cenu, pa vam kažu. Koja je to tehnika prodaje!!?? Drugo, cene moraju biti velike i zacrnjene, da ih svako bez naočara, vidi. Zašto kod nas u radnjama nema istaknutih cenovnika!!?? Svuda su cene male, sitne, neugledne, a bogami i često pogrešne (izvinite ovako je u kasi-računaru). Ma nemoj, da zovem odmah inspekciju?

ˉ Ne ređajte artikle dok su kupci u radnji. Može i pre i posle radnog vremena, ili ako utvrdite neke termine da nema skoro kupaca. Ovako u velikim trgovinskim lancima, mega marketima, a naročito vikendom (nijedna roba nije baš nestala), čekate satima da se popune gondole, dok radnici pričaju, šale se, vozaju na pomoćnim vozilima, podsmevaju se kupcima koji čekaju itd.

ˉ Kod prodaje trikotaže, naročito je važno organizovati po brojevima. Čuveni proizvođač od vune i pamuka je poređao džempere po bojama !!??, pa ti onda traži svoju veličinu. Morate da pitate šta je na rasprodaji, da bi vam prodavačica, doduše ljubazna, izvadila iz svake police po 1-2 džempera. Može i ovako.

ˉ Procenat sniženja mora biti stvaran. Ono pravilo samo neka uđu u radnju pa ćemo mu utrapiti, ne stoji. Što god sam poslednjih mesec dana izabrala u radnji sa sniženjima, nije sniženo. Više ni ne ulazim, mada bih ponešto i kupila. Znači, to vređa inteligenciju kupaca. Naročito mi se "dopada", vađenja par artikala, košulja, majica i sl. Ispod tezge, sa obrazloženjem da je to samo na sniženju.

ˉ Pušenje po hodnicima u TC stvarno nervira. Em je toplo i zagušljivo, em nas i prodavci dodatno dime. I u centru grada i po periferiji u radnji, koja inače ima prozor, se ne puši, ali u hodnicima, koji naravno nemaju ventilaciju, se puši. Više u neke tržnjake i ne idem, jer sam nepušač i neću da me tako guše. Radnje su im često i prazne, pa dozivate "Ima li koga"? Prodavci sede po stepenicama, na stoličicama, piju kafu i puše, pričaju dogodovštine (naročito po mesarama, apotekama, manjim radnjama, za kasama velikih trgovinskih lanaca), smeju se i teško im i da ustanu kad uđete u radnju.

ˉ U velikim trgovinskim lancima, mislim na hranu, kasirke sprovode neku nazovi pravdu. Trudnice idu preko reda, stariji ljudi takođe, poznanici naravno itd. Stalno izbegavam jednu kasirku kod nas u prodavnici (i ne samo ja), jer se uvek načekam, ne samo prethodnih mušterija, nego i prekoredaša. Ipak, malo preteruju.

ˉ Što se tiče hrane, i tu bi trebalo što šta menjati. Trgovci koji mere voće, povrće i ostalo da budu stalno tu, a ne da ređaju povrće, da se šetaju, objašnjavaju sa šefom, prepričavaju sinoćni film i seriju i sl. Na mesu, recimo u većini lanaca dozivate mesara, jer on pije kafu, priča, kao tranžira meso!!??, i nikada ga nema (proverite, mislim unutrašnju kontrolu, ako je uopšte ima). Onda hleb? Uvek morate da pitate kada je pečen, ili da ispipate (ako imate vremena) sve redom. Međutim, može biti da ima svežeg, ali u pekarici iza gondole, pa opet morate da pitate. Ali, prodavačica je ili u toaletu ili pere ruke ili se sakrila iza gondola i odmara!!?? Pa onda asortiman. Ja bih htela "to i to", a oni vam nude nešto slično (Ni približno isto). Čak ni kafa nema svih vrsta svuda. Pa onda ono zastarelo, socijalističko, ponašanje da mora da vam uvali kod suhomesnatih proizvoda krajku na 100 gr. iako salama košta i po 2000 dinara za kg, ili da vam stavi dupli papir, ili da vam iseku od nekog trećeg parčeta, pa uvaljivanje parčeta već požutelog kačkavalja (kao danas smo načeli), pa da vam iseku debelo na 300 gr jer im ja tako lakše, pa da se cene ne vide jer su u jednom redu u vitrini a salame i parizeri u četiri reda (pogađaj brale ko na lotou), pa istom gumenom rukavicom peru mašinu sa spandeks krpom (milioni bakterija se tu nađu za 24h) i hvata svako, baš svako, parče vaše šunkarice, pa kijaju u ruku sa rukavicom !!??, pa meri sirovo meso a onda seče kobasicu !!?? ( a salmonela se raduje i smeška)…

ˉ Na kasi uvek mora biti neko. Inače, možete biti jedina mušterija u radnji da vas niko ne usluži i da čekate kasirku pola sata. Kako? Kupite u marketu sve što ste hteli, a na kasi nema nikoga (smena, otišla na pauzu, sačekajte malo!!??). Takođe u parfimeriji, jedna vas služi, a druga naplaćuje, ali baš nje nema. Kao pričekajte malo. Ma neću nikoga da čekam, iz inata. U pošti takođe vam se može desiti da od 3-5 šaltera radi samo jedan (to je pravilo), ali i nijedan (smena, sad će, otišla po pare…) dok se tu šetaju razna druga zaposlena lica.

ˉ Nabavite sitne pare za kusur. Vraćanje kusura je takođe svojevrsno nadmudrivanje. Ako kupac nema dinar, dva, to je svetski problem, svi u redu čekaju, pa čak se neko (i ja sam par puta) ponudi da da te pare da bi konačno stigao da plati svoju robu. Ali ako prodavac nema ni 50 dinara, to je normalno, jer valjda kupac mora imati sitno toliko koliki je račun!!?? Kod nas prodavci i kasirke nisu u obavezi da nabave sitan novac, čak se ponegde i vređaju kad im sitninu date, već je kupac dužan za one njihove "psihološke" cene (1990, 2990, 3999 itd.) ima sitno!!?? Neka uvrnuta logika!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da ne bude da smo mi kupci samo kritičari, ima i svetlih primera. U jednoj prodavnici donjeg veša, pošto često kupujem kod njih (uglavnom na sniženju), ponudili mi karticu sa 20% popusta na sve artikle. Pa u nekim tekstilnim radnjama, stalnim mušterijama, šalju sms o rasprodajama, sa cenama važnijih artikala. Pa jedna moja komšinica, pošto zna da kupujem u njenim parfimerijama, donese mi povremeno po neki tester (kolektivna svest). Ipak, i u krizi, može se mnogo toga promeniti u načinu ophođenja prema kupcu, koji je inače svetinja za prodavca (u drugim zemljama). Na zdravlje.

Čekate ispred bilo kog šaltera u pošti, banci, komunalnom, EDB-u, katastru itd. samo čujete priču iza šaltera. Ili prepričavaju "survajver" od juče, koga su videli, palanačke stvari ja to zovem, onda rasprodaje (leto je u toku), pa sve do boje gaćica. Osećate se suvišni, pokušavate da uspostavite dijalog. Dolazi krezubi šef, sa cigaretom u ruci (a zakon!?) i priča na telefon, a onda ono što ne zna pita Jelu, Micu, Cicu i tako redom. Na jednom šalteru sam bila samo ja i trebalo mi je skoro pola sata da predam zahtev.

U prodavnici njih dve tri zasele, piju kaficu, gledaju momke preko puta u Tržnjaku. Vi ste stvarno suvišni i to što hoću da pazarim je irelevantno. Ako imate sreće da radi samo jedna, onda ona visi na mobilnom i priča li priča. Ponekad prekinu da vide šta hoćete, a nekada vam okrenu leđa i nastave.

Kod lekara ko na promenadi. Sestre i kolege šetaju i kad ste kod ginekologa, kao ja sam lekar (pa šta!!??). Onda upadaju neki padobranci, veze i vezare, vi ništa i ne kažete. Lekar piše po vašem kartonu "Rat i mir" iako vas još ništa nije pitao. Odlazite sa receptima i ne znate da li vam uopšte trebaju ili je onaj čovek vidovit.

U busu vrućina, gužva, uvek neko priča na mobilni. Pola učestvuje u razgovoru, naročito dok nekulturni galamdžija trenira autoritet. Najviše volim kad priča njih više, pa se nadvikuju, pogađaju se oko cene i kupovine, a ništa ne čuju. Naravno neko od omladinaca (od juče ovo je njihova godina) pustio mjuzu, onu tam-tam, valjda jače mi čujemo nego on, inače to dete je muzički samoubica. Ma kakav "vozi Miško" bus ovo je najcrnja satira.

Omladina po ceo dan, a naročito noću priča li priča. Ispred ulaza, iza kuće, u parku, u nedovršenoj zgradi redovno je žurka. Prvo samo pričaju, onda se deru, pevaju, igraju fudbal i košarac, pa onda kada malo cugnu ili ko zna šta uzmu, malo se biju a malo treniraju nama živce sa muzikom. Niko im ništa ne može. Dobro ovaj radni, malobrojni, narod uopšte može nešto da radi. Noćima se ne spava, ali to nikoga ne sekira, ni državu, ni društvo. U smislu baš nas briga neka manjina obesnih i nevaspitanih maltretira sve.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U stručnoj literaturi se uglavnom brzi razvoj čoveka i mozga vezuje za govor. Možda smo mi na novoj evolucionoj stepenici!!?? Na zdravlje.

Od 12. avgusta ove godine započinje Godina mladih. Ako i treba da brinemo o našoj mladosti. Onda izgleda da ima puno dece sa specijalnim potrebama, stalno se o njima piše i pomažu se. Svakako, lepo je i od države i od društva. Zatim, brinimo o najstarijima. Baš lepo. To su mudri starci i starice. Da ne uzmemo u obzir da su oni radili najviše 30-35 godina i da penziju krckaju isto ako ne i više od toga. Takođe, novine pišu da ih je oko 80% raznih invalida, što će reći i da su radili još manje. E sada, malo o pedesetogodišnjacima koji su najmasovnija populacija u našoj zemlji tzv. bejbi-bum generacija, najveće žrtve 20-25godišnje krize, ratova, sankcija, bombardovanja i tranzicije. Najlepše godine su im pojeli skakavci, stalno im se povećava dužina staža za penziju, najviše su ostali bez posla (a mnogi i umrli čekajući Godoa iliti penziju, pogledajte čitulje). Da im se ne desi trend kao u SAD da će im naredne generacije živeti kraće od prethodnih, tamo doduše zbog gojaznosti i nepravilne ishrane.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Ako su se kasno oženili, u poslednje vreme, i imaju malu decu (ako ih uopšte imaju) tada će ipak neko naslediti tu penzijicu. Ako su sve uradili na vreme, što kod nas nikako ne valja, deca su im velika, možda i rade pa neka ih pomognu. A pošto se stalno produžava staž, povećava starost za penziju i  smanjuje procenat plate za istu, onda kako stvari stoje, možda je i bolje da ne dočekaju penziju. Na zdravlje.