Živimo u divnom prigradskom naselju u okolini Beograda. Pomislio bi čovek ovi ljudi su znali gde da se nasele – mir, tišina, ptičice, čist vazduh…
Sve zgrade u Naselju su u obliku ćiriličnog G, tj umesto da se zatvori unutrašnji atrijum on je otvoren na jednom ćošku. Tako je kod svih zgrada. Tu živi naše društvo, u ranijem tekstu – 
besposlena omladina. Naš komšija Dobrivoje, penzioner, je vredan baštovan. On je od našeg atrijuma napravio pravi vrt – posadio grdne biljke, održava postojeće, kosi travu, napravio je brojne žardinjere od starih guma i posadio nisko cveće (doduše uporno mu gazimo jer tu igramo loptu, ali je on uporan), opravio klupe (koje često pijani lomimo), sadi redovno jelke sa busenom… Napravio je veoma prijatan ambijent sa par klupa. Tu počinju naši problemi… Ostali stanari naselja su zavoleli ovo mesto i tu redovno borave. Kod nas je atrijum ili kako ga zovu neki parkić zauzet po ceo dan. Ujutru rano izlaze majke sa bebama. Zatim stižu manja deca. Tu su i 2 klackalice i ljuljaška (dar Opštine) pa se deca igraju do podne. Onda stižu tinejdžeri. To su oni što redovno uče i vežbaju. Napravili i neku spravu za jačanje mišića, pa vežbaju. Baš razmišljamo da im polomimo. Jedan plato, predviđen za manju decu, da voze tricikle, vuku igračke, okupirali su naravno omladinci. Neka deca vuku igračke po trotoaru . Tu se igra fuca na male goliće do predveče. Tada stižu matorci da se i oni malo rekreiraju (naravno niko ne stanuje u našim zgradama). Nama zato ostaje noć. Čim se svi raziđu mi se okupimo i udarimo na priču, pa se smejemo satima. Volimo da štipamo naše devojke pa i one ciče i vrište. Nabavimo par gajbi piva i onda udri na veselje -pojačamo muziku do daske kao u disko klubu. Baš uživamo i lepo nam je. Ali ne lezi vraže… Ovi matorci nemaju razumevanja za naš besplatan provod. Kao u civilizovanim zemljama omladina je noću u kući – nije nego. Onda im smeta glasna muzika. Oni nas grde i opominju – mi kuliramo. Neki se svađaju sa nama – mi kuliramo. Policija dolazi nebrojeno puta – mi kuliramo. Ljudi su sve umorniji, iscrpljeniji, idu češće kod lekara, piju sedative, žale se - pa šta. Mi hoćemo da se zabavimo. Neka spavaju od 7 ujutro kada se raziđemo, kao i mi. Ja sam radio u nekoj kancelariji. Mala plata a mnogo posla. Jedva sam pronašao posao da radim u drugoj smeni , da mogu da ludujem noću. Uostalom, već dve godine istrajavamo i lepo nam je. A kada svane, naš već ranije pomenuti komšija Dobrivoje skuplja otpatke, limenke, flaše, kese i ostalo tako da je parkić uvek čist. Sve je na našoj strani.
Možda mislite da preterujem. Prođite po nekad ulicama periferije grada posle ponoći i "uživaćete" u našoj glasnoj muzici, naravno sa jakim basovima. Kakvi smo mi to veseljaci.
Zar ne vidite lepotu u svom životu? U kojoj još zemlji možete ludujete i da se provodite besplatno. Dve – tri gajbe piva, i još po nešto, glasna muzika i nama je lepo. To što živimo na periferiji nas ne ometa da živimo kao u centru grada, sa brojnim kafićima i još za dž. A matorci ne moraju samo da misle na spavanje, nego i na provod. Kod nas je besplatan. Na zdravlje.
Podeli članak sa drugima: