Novine su pune natpisa tipa "Ide septembar, šta će roditelji?". Naravno, svakom roditelju je teško. Priče o beskrajnim kupovinama su izmislila potrošačka društva, koja su sada u krizi. Dete već ima garderobu, mada nisam sigurna da li roditelji razlikuju garderobu za školu, ulicu, kafić itd. Imam utisak da se kupuje samo za kafić, pa deca polugola idu u školu. Što se tiče pribora ne kupuje se svake godine isto, već neko mora podmladak da nauči da se neke stvari čuvaju godinama. Imam avan od moje prababe, onaj metalni, mesingani i još ga koristim. Imam i knjige od moga dede, koje je njemu ostavio njegov otac. Što se tiče knjiga, svakom roditelju treba da je dika i ponos da kupi detetu knjige. Jer, inače što ide u školu. Da se druži, provodi, bleji, napriča, fotografiše, radi ono što kod kuće ne sme, itd. Niko se ne žali na cene prevoza, struje, vode, benzina (stalno poskupljuje), hleba, mesa itd. ali je teško dati pare za udžbenike. Uostalom i ti pisci udžbenika su morali da imaju neko iskustvo, da poseduju određene kvalifikacije (oko 20% građana Srbije ima visoku spremu), pa da utroše dosta vremena i red je da za svoj rad dobiju nešto. Lično sam ljubitelj knjiga, pun mi je stan, pa i garaža, i smatram da su cene udžbenika uredu (jedan udžbenik košta kao bolji mesečnik?!). Mogu patike biti manje skupe, mobilni takođe, ali da se glava vežba ne može bez knjiga. Ponekada su sveske skuplje od istih, pa se roditelji ne žale. O torbama ću neki drugi put.
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Zamislite da imate para koliko želite. Šta bi ste svojoj deci kupili? Ljubav, na primer. Na zdravlje.
Podeli članak sa drugima: