Sedim i pijem kaficu sa mojom Katom, ženom која mi pomaže u kući. Slušam njene žalopojke, kao sve je skupo, cene skaču, a dete ide na ekskurziju i profesori se tako bogate, od njene sirotinje. Razmišljam i sama sam to do skora mislila. Onda sam jedan dan sela i izračunala. Šta mi je najvažnije u životu – dete. Znači sve što se tiče njega treba da mi bude zadovoljstvo da platim. Onda sračunam da sam domaru za tri izbušene rupe, prošle nedelje dala 1500 dinara (za pola sata zajedno sa kafom i rakijom). Pa Kati plaćam 2000 dinara za 6 sati rada, sa 3-4 kafice i bogatim ručkom (ješna je žena). Onda razmislim da li ima smisla što smo izglasali na Sastanku roditelja da damo po 5 € dnevnica za čuvanje naše dece, recimo 22 sata (i oni moraju da odspavaju)? Dete se vratilo srećno i zadovoljno, a što ne bi, ekskurzija sa svim 
dnevnicama nastavnika 356€ i džeparac 500€. Profesorka vodila njih 20tak, svake noći neko je imao temperaturu jer su lizali istu flašu coca-cole, pa im kuvala čajeve i supice. Sedela sa njima u disko klubu (ko još ide sa svojom decom u disko?) do 4 izjutra. Onda su se oni lepo družili po sobama, pa ih je ona opominjala, jer na Zapadu buka u hotelu nije dozvoljena, ali su oni rekli da će da plate po 5€ (opet ta cifra) odštetu i da će da luduju. Onda nisu imali sitno za toalet, pa je žena išla da sitni svoje pare i delila im. Pa ih je vodila po robnim kućama jer ne znaju baš najbolje engleski da se sporazumeju. Pitam dete:"Je l imala vremena razredna za šoping i da popije kafu? Deca u glas:"Ma kakvi. Stalno smo je smarali sa našim problemima. Kad je vidimo da pije kafu i mi besplatno sednemo da se odmorimo, pa nas vlasnik sve potera. Zajmila nam je kape, kišobran jer je padala i kiša, skidala sa sebe džemper jer smo se tanko obukli, a mokre noge nam je stavljala u kese i u patike da se ne razbolimo. Gledala nas je bolje nego i ti i tata zajedno". Posle tih reči baš sam se zamislila i postidela, shvativši koliko smo mi roditelji sebični. Nema tih para da vam neko vodi i gleda dete ceo dan, a mi se cenjkali oko dnevnica. Sram da nas bude sve.
Citiraću jednog blogera:"Pa dobro 200, ako bi ti neko ponudio 30 "nestasnih" pubertetlija da vodis npr. u Grcku 7 dana za 500 evra i da budes odgovoran za njih, da li bi prihvatio? Ja ne bih, ne postoje te pare. Dakle, nisu u pitanju samo dnevnice."
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Deci je bilo lepo i lepo su čuvana. Jedini greh te žene, profesorke, je što nije čistačica u elektrodistribuciji ili šalterska službenica u komunalnom. Em učila školu, ova i više nego što joj treba, em mala plata, em i kad treba da bude pravedno nagrađena za svoj redovni, prekovremeni i humanitarni rad, ljubav i pažnju prema našoj deci, mi roditelji škrtarimo. Ostaje joj jedino da uživa u srećnim osmesima naše zdrave i radosne dece. Razmislite.
Podeli članak sa drugima: