Kao nezadovoljni i zahtevni kupac umesto stalne kritike na račun trgovaca rešila sam da im napišem, besplatno, uputstvo za rad. Nadam se da će neko od onih radoznalih i usavršavanju okrenutih da ga pročitaju i time olakšaju trgovinu i nama i njima. Evo kratkih predloga:
ˉ Kada kupac uđe u radnju da se posvetite samo njemu (nema međusobne priče, slanja sms poruka, pevušenja, ignorancije i sl.). Odmah vidite da li mu treba pomoć (ali ne onako preko zalogaja i ne samo da pitate, već iskreno da se potrudite). Neki od nas vole sami da razgledaju i da pitaju kad im nešto treba, nekima je neophodna pomoć. Ne stojte iza leđa kupcu jer to nervira i skraćuje kupovinu. Inače, najviše nervira pijenje kafa i doručkovanje i stalna, neprestalna priča prodavačica, a vi se osećate kao višak u radnji, koja inače postoji zbog vas.
ˉ Odeću ređajte po brojevima, a ne modelima. Kad neko uđe, želi da kupi svoj broj i želi da vidi šta ima od toga. Ne želi da nađe model, pa da čeka da trknete do magacina, pa nema tvog broja… To sve nervira kupce i izlaze praznih ruku. Može i po više brojeva, što nije loše: od 38-42, pa 44-48 itd. Zašto!? Nema standardnih veličina, pa ako vam je nešto malo ili preveliko treba vam broj u okruženju.
ˉ Ne lažite kupce. Taj će kupiti sada i više nikada. Neki naši priučeni prodavci su naučeni da vam kažu "Baš vam lepo stoji". Čovek sa 30tak godina, a naročito posle 50te, odlično zna šta mu stoji a šta ne, i to ga vređa.
ˉ Obavezno dajte kesu (baš su sad nestale, a ono kod kuće kamara istih), vešalicu (moramo da vratimo proizvođaču!!??, mislite da nosite kući), testere (svima su kuće pune istih, ne kupuju pomade, mirise, maskare, znam pouzdano)… Recimo u poznatom parfimerijskom lancu ne kupujem odavno jer štede na testerima i časopisu (koji je inače besplatan), već idem kod privatnika, koji sve to daje. Želim da probam novi miris, novu kremu, itd. pa tek onda da je kupim. Testiranje po principu namaže maskaru sebi na trepavice (higijena, što sebi?) ne ide.
ˉ Odeću za punije treba da prodaje punačka i iskusna, podvlačim 40togodišnjakinja, koja na prvi pogled zna šta vam treba. Nikako neke mlade, žgoljave devojčice, što vas samo nervira. Kozmetiku za starije treba da prodaje baš iskusna prodavačica, koja zna i tip vaše kože, i uporedne cene, i šta "radi" a šta ne i sl.
ˉ Kozmetički preparati nikako ne treba da stoje po markama, možda kod mirisa, nego po cenama. Uporedite sami Lancome, Shiseido, Chanel itd. i vidite šta dobijate za iste pare. Ovako, ili da dosađujete pitanjima i "maltretirate"prodavce da vam iznesu sve proizvode pa da sami upoređujete, što je traćenje vremena svih, ili da listate satima po internetu, pa idete u kupovinu. Inače, naše firme ne daju na internetu cene, pa ne možete ni tako da im doskočite. Nego spisak u ruke, pa desetak pomada na sto, pa upoređuj brale cene… Ima li to logike!!??
ˉ Radnja mora biti čista, uredna i osvetljena. Bez nepotrebnih kutija, za saplitanje, bez čistačice kada je vreme kupovini, bez tesnih prolaza između gondola (zgodno za đeparoše).
ˉ Ono što je na rasprodaji mora biti vidno označeno, kao npr. u TC Ušće. U Čika Ljubinoj ima radnjica, sa veoma skupom robom,a na pitanje "Šta je na rasprodaji", odgovor je "pogledajte sami"!!?? Oni poređali svu odeću zajedno, pa ti sedi satima tamo i pregledavaj inventar radnje!!?? Ko je njih obučavao!!??
ˉ Sa istaknutim cenovnicima vidno, makar i po markama. Prvo, da znate koje proizvode imaju, a ne da vi pitate, pa onda prodavci idu iza gondole da vide de li ih imaju (1 Ili 2 komada, kao kod obuće), pa onda pogledaju cenu, pa vam kažu. Koja je to tehnika prodaje!!?? Drugo, cene moraju biti velike i zacrnjene, da ih svako bez naočara, vidi. Zašto kod nas u radnjama nema istaknutih cenovnika!!?? Svuda su cene male, sitne, neugledne, a bogami i često pogrešne (izvinite ovako je u kasi-računaru). Ma nemoj, da zovem odmah inspekciju?
ˉ Ne ređajte artikle dok su kupci u radnji. Može i pre i posle radnog vremena, ili ako utvrdite neke termine da nema skoro kupaca. Ovako u velikim trgovinskim lancima, mega marketima, a naročito vikendom (nijedna roba nije baš nestala), čekate satima da se popune gondole, dok radnici pričaju, šale se, vozaju na pomoćnim vozilima, podsmevaju se kupcima koji čekaju itd.
ˉ Kod prodaje trikotaže, naročito je važno organizovati po brojevima. Čuveni proizvođač od vune i pamuka je poređao džempere po bojama !!??, pa ti onda traži svoju veličinu. Morate da pitate šta je na rasprodaji, da bi vam prodavačica, doduše ljubazna, izvadila iz svake police po 1-2 džempera. Može i ovako.
ˉ Procenat sniženja mora biti stvaran. Ono pravilo samo neka uđu u radnju pa ćemo mu utrapiti, ne stoji. Što god sam poslednjih mesec dana izabrala u radnji sa sniženjima, nije sniženo. Više ni ne ulazim, mada bih ponešto i kupila. Znači, to vređa inteligenciju kupaca. Naročito mi se "dopada", vađenja par artikala, košulja, majica i sl. Ispod tezge, sa obrazloženjem da je to samo na sniženju.
ˉ Pušenje po hodnicima u TC stvarno nervira. Em je toplo i zagušljivo, em nas i prodavci dodatno dime. I u centru grada i po periferiji u radnji, koja inače ima prozor, se ne puši, ali u hodnicima, koji naravno nemaju ventilaciju, se puši. Više u neke tržnjake i ne idem, jer sam nepušač i neću da me tako guše. Radnje su im često i prazne, pa dozivate "Ima li koga"? Prodavci sede po stepenicama, na stoličicama, piju kafu i puše, pričaju dogodovštine (naročito po mesarama, apotekama, manjim radnjama, za kasama velikih trgovinskih lanaca), smeju se i teško im i da ustanu kad uđete u radnju.
ˉ U velikim trgovinskim lancima, mislim na hranu, kasirke sprovode neku nazovi pravdu. Trudnice idu preko reda, stariji ljudi takođe, poznanici naravno itd. Stalno izbegavam jednu kasirku kod nas u prodavnici (i ne samo ja), jer se uvek načekam, ne samo prethodnih mušterija, nego i prekoredaša. Ipak, malo preteruju.
ˉ Što se tiče hrane, i tu bi trebalo što šta menjati. Trgovci koji mere voće, povrće i ostalo da budu stalno tu, a ne da ređaju povrće, da se šetaju, objašnjavaju sa šefom, prepričavaju sinoćni film i seriju i sl. Na mesu, recimo u većini lanaca dozivate mesara, jer on pije kafu, priča, kao tranžira meso!!??, i nikada ga nema (proverite, mislim unutrašnju kontrolu, ako je uopšte ima). Onda hleb? Uvek morate da pitate kada je pečen, ili da ispipate (ako imate vremena) sve redom. Međutim, može biti da ima svežeg, ali u pekarici iza gondole, pa opet morate da pitate. Ali, prodavačica je ili u toaletu ili pere ruke ili se sakrila iza gondola i odmara!!?? Pa onda asortiman. Ja bih htela "to i to", a oni vam nude nešto slično (Ni približno isto). Čak ni kafa nema svih vrsta svuda. Pa onda ono zastarelo, socijalističko, ponašanje da mora da vam uvali kod suhomesnatih proizvoda krajku na 100 gr. iako salama košta i po 2000 dinara za kg, ili da vam stavi dupli papir, ili da vam iseku od nekog trećeg parčeta, pa uvaljivanje parčeta već požutelog kačkavalja (kao danas smo načeli), pa da vam iseku debelo na 300 gr jer im ja tako lakše, pa da se cene ne vide jer su u jednom redu u vitrini a salame i parizeri u četiri reda (pogađaj brale ko na lotou), pa istom gumenom rukavicom peru mašinu sa spandeks krpom (milioni bakterija se tu nađu za 24h) i hvata svako, baš svako, parče vaše šunkarice, pa kijaju u ruku sa rukavicom !!??, pa meri sirovo meso a onda seče kobasicu !!?? ( a salmonela se raduje i smeška)…
ˉ Na kasi uvek mora biti neko. Inače, možete biti jedina mušterija u radnji da vas niko ne usluži i da čekate kasirku pola sata. Kako? Kupite u marketu sve što ste hteli, a na kasi nema nikoga (smena, otišla na pauzu, sačekajte malo!!??). Takođe u parfimeriji, jedna vas služi, a druga naplaćuje, ali baš nje nema. Kao pričekajte malo. Ma neću nikoga da čekam, iz inata. U pošti takođe vam se može desiti da od 3-5 šaltera radi samo jedan (to je pravilo), ali i nijedan (smena, sad će, otišla po pare…) dok se tu šetaju razna druga zaposlena lica.
ˉ Nabavite sitne pare za kusur. Vraćanje kusura je takođe svojevrsno nadmudrivanje. Ako kupac nema dinar, dva, to je svetski problem, svi u redu čekaju, pa čak se neko (i ja sam par puta) ponudi da da te pare da bi konačno stigao da plati svoju robu. Ali ako prodavac nema ni 50 dinara, to je normalno, jer valjda kupac mora imati sitno toliko koliki je račun!!?? Kod nas prodavci i kasirke nisu u obavezi da nabave sitan novac, čak se ponegde i vređaju kad im sitninu date, već je kupac dužan za one njihove "psihološke" cene (1990, 2990, 3999 itd.) ima sitno!!?? Neka uvrnuta logika!!??
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da ne bude da smo mi kupci samo kritičari, ima i svetlih primera. U jednoj prodavnici donjeg veša, pošto često kupujem kod njih (uglavnom na sniženju), ponudili mi karticu sa 20% popusta na sve artikle. Pa u nekim tekstilnim radnjama, stalnim mušterijama, šalju sms o rasprodajama, sa cenama važnijih artikala. Pa jedna moja komšinica, pošto zna da kupujem u njenim parfimerijama, donese mi povremeno po neki tester (kolektivna svest). Ipak, i u krizi, može se mnogo toga promeniti u načinu ophođenja prema kupcu, koji je inače svetinja za prodavca (u drugim zemljama). Na zdravlje.
Podeli članak sa drugima: