Elem, došlo vreme da i ja registrujem kola. U petak sam izašao ranije da obavim tehnički pregled. Kola su nova i nije bilo problema, osim 14 uplatnica i 33.000 dinara. Druge su vraćali zbog kočnica, motora, guma i sl.
Poranim u subotu u prigradsko naselje, jer sam čuo da su redovi u gradu ogromni, i čekam, čekam… Bio sam sedmi na redu, ali se oteglo od 8. do 14h. Stigoh na red sav ozaren i srećan, kad će ti meni policajka: "Da li ste skinuli tablice i doneli ih?" U sebi se mislim:"Za ovolike pare trebalo bi i da mi ih skinete i da namestite nove", ali ajde. 
Pokažem pobedonosno tablice, ali fali još nešto. Pa dobro da donesem za pola sata, ali ne lezi vraže, oni imaju samo 10tak tablica još i ne vredi da se vraćam. Onaj poslednji u redu odlazi skrušeno, a onaj ispred njega sav ozaren stiska mi ruku:"Hvala vam, dolazim već treći put."
Sad razmišljam, moram da uzmem slobodan dan (1 za porez i tu sam se objasnio ali sam 1 dan u minusu, 1 dan za uknjižavanje stana jer kad su praznici, čitaj Nova godina, oni ne rade i sada 1 dan za registraciju). Dokle bre da trošim odmor na stvari i poslove koji se u normalnim zemljama završavaju za sat vremena. Čekali smo za pasoš i ličnu kartu prošlog leta i mislio sam da je taj eksperiment završen. Ali…
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Sva sreća imam kakva takva kola i mogu da platim (teška srca) celu registraciju. Kako je onima koji imaju kola a nemaju pare, pa će da ih parkiraju dok ne poraste životni standard. Zato ćutim i trpim i nadam se da ću u sredu sve da sredim, pa kad skupim pare za benzin i da se vozam. Na zdravlje.
Registracija,kola,čekanje,redovi
Podeli članak sa drugima: