Šta da vam pričam. Lep sunčan dan, prazan drum, vozim 70km na h, uživam u vožnji. Vidim jednog motorciklistu u retrovizoru vozi levom trakom, oko 1m, baš lepo, ovaj će me proći . Zbog njih sve ređe vozim, jer se stalno provlače između kola, pretiču ko ludi, voze po beloj crti- koja je to traka?? itd. Nije prošlo ni 5 sekundi tras u moja kola. Ipak, ja vozim 25 godina, zakočim iz pete brzine, da ga još i ne zgazim… On mi ulubio kola, slomio retrovizor, razvalio mi vrata i skotrljava se duž Ibarske samo tako. 
Samo ga je Bog pogledao da niko nije naišao iz suprotne trake inače… On stranac, luduje po putu, ozbiljan čovek. Dolazi Nemica po njega sva uzrujana, motor načisto slupan, popadali neki kontejneri sa njega. Čovek se mrda, odlično izgleda, ali posle onoliko okretaja i stresa ko zna šta će biti. Uglavnom, policija konstatuje:" Nema povređenih, samo materijalna šteta." A psihičke traume, da nosim na duši celog života jednog neiživljenog tipa. Priznao krivicu. Pa šta. Koliko meni treba vremena da se smirim i nastavim dalje. Ko će da se mlati sa majstorima danima, ko će da plati 500€ štete, ko će da me vozi na službeni put za to vreme?
Ko želi još malo adrenalina , neka vozi neosvetlje
nim tunelima Planuma na putu ka Zagrebu. Kad se skrene sa Ibarske, petlja, i vozi ka granici idu dva tunela. Samo po asfaltu mačije oči, svetla su valjda suvišna. Jedan je kao kifla pa ja baš sablasno. Nešto se razmišljam je li to uopšte u civilizovanom svetu moguće!!?? Drugi je prav pa je kao vidljivost malo bolja.
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Možete da vozite po propisu, laganica, da uživate u vožnji, ali ima napasti, osica, projektila, koji proleću pored vas. Dobro je dok proleću, a ne naleću. Ne želim nikome da mu se ovo desi, ali grad je pun neiživljenih tipova na motorima. Zaštite nema. Na zdravlje.
Podeli članak sa drugima: