Tolerancija

Elem, evo me posle brojnih seminara da opet nešto napišem. Ova dva meseca sam se baš naradila i konačno mi je počeo odmor. Ali… Nema ništa kod nas bez "ali…". Bila sam 4 dana na kursu, hotelska soba skromna, hrana očajna, ali divan istorijski grad i divni ljudi. Sedam u kola i autoputem za 2 sata sam kod kuće. Taman sam ušla u kuću kad neko obija pločice valjda u kupatilu, sve u šesnaest. Izađem iz stana besna i ljuta kad buka u stanu do mene. Pozvonim, naravno bar 5 minuta jer od buke ne čuju mi otvore vrata, i kažem:"Ljudi meni je počeo odmor i sledećih mesec i po hoću da uživam u tišini i knjigama". Kad će ti majstor: "Mi smo juče počeli i radićemo do septembra." Tražim telefon vlasnika, a ono niko navodno nema telefon. Sutradan ugledam kroz špijunku da nailazi neki momak i pravo u taj stan. Otvorim vrata onako znojava i musava, prala sam tepih, i sa vrata krenem: "Drago mi je da se upoznamo. Meni je juče počeo odmor, a jutros me je u 7 probudio pikamer iznad moje glave, s druge strane zida. Budimo malo tolerantni. Ja hoću mir i tišinu sledećih 45 dana, a vi kako hoćete." On zabezeknut, kao ja sam dole napisao da ću renovirati stan dva meseca i izvinio sam se. Odlično, kažem ja: "I ja ću se vama izviniti, zvati komunalnu policiju i sve koje znam da vas u tome ometam. Hoću bre mir i tišinu." Pisaću kako se stvari odvijaju ali valjda me je shvatio ozbiljno.

Zadnjih desetak godina svako leto me neko maltretira. Država je nemoćna i kad omladina luduje dole ispod naših prozora i kad ljudi renoviraju stanove po 10 sati dnevno, bacaju đubre po zgradi, pokvare lift od šuta, kada glasna muzika trešti iz zgrade preko puta, kada luda žena peva nasred nasilja noćima, kad deca jure morima po uskoj sporednoj ulici... Dosta sam ja bila tolerantna. Sada želim da to budu drugi.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Možete da radite u svom stanu šta hoćete. Da bušite, lupate i pravite neviđenu buku. Drugi treba da budu tolerantni. A kada je vaš red!!?? Na zdravlje.