Akcija i reakcija

Živimo u doba surovog, eksploatoatorskog kapitalizma. Poslodavci vas "ucenjuju" na različite načine: ako ste nazadovoljni platom – kriza je, ako se žalite na neka prava – još 10 čeka na tvoj posao, ako tražite godišnji odmor – bolje je da se ne koristi ceo jer firma ne može bez vas , a naročito vole da vas zovu i traže izveštaje dok se "odmarate". Ako ste bedno plaćeni – kao imate "siguran" posao, ako ste dobro plaćeni – uvode probne rokove od 3-5 meseci dok im ne završite posao pa vas otkače, ili vas cimaju po ceo dan a naročito vikendom (treba zaraditi platu), ili vam uvaljuju tuđ posao jer je on došao vezom ili bliskim kontaktom sa nekom osobom ili…

Međutim, svaka pojava ima dve strane. Stasavaju nove generacije koje su veoma dobro prilagođene ovakvom modelu kapitalizma. Konkurišu na sva moguća mesta, povezali se preko društvenih mreža, traže posao koji žele. Vi ih primite, uložite pare za dodatnu obuku, uvodite ih u posao, angažujete ljude da ih nauče, taman pročitaju procedure i pravilnike, a oni vam posle mesec dana otkažu, jer su dobili "posao iz snova". Vi pričate o lojalnosti firmi (stariji radnici su još uvek lojalni, pa ih poslodavci besomučno otpuštaju, smanjuju prinadležnosti, ponižavaju na razne načine itd.), a oni su lojalni samo sebi. Ako tu nema mog interesa, nemamo o čemu da pričamo. Kad ih zovete vikendom ili se ne jave, ili traže da se plati prekovremeni rad, a ako ne platite nikad se više neće javiti. Kad ih grdite imaju 1001 razlog za to, veoma su maštoviti i inteligentni. Ako kasne na posao, ne dozvoljavaju kritiku, jer ako im date službena kola (sa ili bez vozača) možete to da pitate. Ako idu na službeni put, traže taksi do i od aerodroma, avionske karte, dobar hotel, dobre dnevnice i slobodno vreme da razgledaju druge zemlje (oni to zovu upoznavanje sa drugim kulturama). U projektima odlično rade ako su novčano motivisani, a ako ne stalno će kuckati ili prstima prelaziti preko svog mobilnog, razgledaće sve moguće i nemoguće sajtove na laptopu, jer su oni odlično informatički potkovani, glumiće da se slažu, a ustvari baš ih briga. Drago mi je zbog svih nas starijih, koji smo godine protraćili u navodno dobro stojećim firmama, po školama, bolnicama, i drugim perspektivnim preduzećima, a sada jedva čekamo da odemo u penziju i da je dočekamo i doživimo. Radni vek nam se produžava (mi živimo skoro najkraće u Evropi, ako naši muškarci odu sa 70 godina u penziju u proseku je koriste još 5 godina!?, a žene oko 10 godina, taman da podignu unučiće i da se rasterete obdaništa - tj. država uštedi pare), zdravlje popušta a na bolovanje ne smete i zbog poslodavca i zbog lekara koji ga sve ređe odobravaju, nemate para za zdravu hranu (osim ako niste sa sela) i vežbanje (zato vam podižu sprave po parkovima ali od zaludne omladine ne možete da stignete ni da ih probate), a sigurno ste preopterećeni i iscrpljeni.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Dobro je ako imate decu i vidite da su njihovi rezoni potpuno ispravni u ovom vremenu. Shvatite da su vas pogrešno vaspitali (vredno i marljivo radi, učiti i samo učiti, lojalnost se uvek isplati, gledaj na firmu kao na porodicu i sl.), ali da su nove generacije prevazišle "zle i pokvarene" poslodavce i da sjajno plivaju u vodama sopstvenog interesa. I što je najlepše, to je globalni proces. U zdravlje.